HOROR U ĐAČKOJ LEKTIRI: J. J. ZMAJ: „TRI HAJDUKA“
Autor: Šemso Agović Objavljeno: 29. Sep 2024. 16:09:01
Pred samu opsadu Sarajeva na Palama grupa razbojnika sa kokardama na šubarama zaustavlja autobus i otpočnu pljačku. Kad je došla na red baka Jevrosima, molećivim glasom oslovi pljačkaša: „Sine, nemoj mene, ja sam Srpkinja.“ Pljačkaš joj oštrim glasom odgovara: „Baba, pare daj! Mi smo pljačkaši a ne nacionalisti!“ Iz pouzdanih izvora saznajemo da su ovi nasilnici bili potomci hajduka, drumsko-šumskih pljačkaša-razbojnika, koji su nekoliko vjekova za vrijeme Osmanske carevine harali balkanskim drumovima, naročito onim koji su vodili kroz šume. Vrebali su trgovačke karavane i putnike namjernike, birajući one za koje su mislili da imaju para: munjevit napad iz zasjede, pljačka i bijeg u šumu. Tako su obezbjeđivali svoju egzistenciju, to jest to im je bio jedini posao. Nisu ni orali ni kopali. Narod je strepio od njih; i Srbi i Turci. Srbi su ih morali kriti i hraniti, Turci su ih morali loviti. Volio ih nije niko osim pjesnika. Svoju bezuslovnu ljubav prema njima na papir je izlio Jovan Jovanović – Zmaj u svojoj poemi Tri hajduka. Uopšte ih nije krstio: u poemi oni nemaju ni imena ni prezimena, nego su samo hajduci. Ko si ti? Hajduk! A ti? I ja! A ti? I ja! Njih je davno Feruz paša strpao u tamnice, zaključao a ključe izgubio. Ne znamo zašto ih je zatvorio; ne znamo kakav zločin su napravili; ne znamo je li im suđeno … Zmaj misli da su nevini. Prije pedesetak godina je sav moj razred – i muško i žensko, i Srbi i Turci –, morao znati poemu napamet. U po dana, u po noći mogli smo recitirati: „U po burne crne noći, Feruz paša iz sna skoči…“ Ja sam se od tog skoka uvijek uplašio, a nisam bio kukavica, već upravo obratno: bio sam pravi junačina, bokser, mada se ne valja falit, jer se sopstvena fala po podu valja. Ali, molim vas! I sam Feruz paša skače sa stravom sanka na licu! Pa kad se on uke … Dobro, nećemo sad … Nego se on onako paničan dere na sirotu ženu: „Kamo ključi od tamnice?!“ Kao da ih je ona za pojas metnula! Šta nju brigaju njegovi ključevi! Zato ga zabrinuto pita: „Šta ti hoće ključevi usred noći, Allahom te kunem?“ On joj se sa svijećom u ruci približi, oštro je pogleda u oči i zagrmi: „Tri godine kako truhnu, oh, hajdučki pep'o kleti, pa još ni sad mira nemam, u san dođe da mi preti!“ Jadna žena sad i da zna gdje su ključevi ne bi ih budali dala. Zbunjeno ga gleda, jer ne zna koliko je hajduka zatočeno: Feruz paša kaže „truhnu“ – znači više ih je, a onda kaže „u san dođe“ – znači samo jedan … Ona ga počne moliti tepajući mu: „Nemoj, ago, nemoj noću silaziti u tamnice, sutra ćemo poslat Muja da pokopa kosti njine.“ Ove riječi su totalno raspalile Feruzovu sujetu. On joj se još više približi i slavodobitno podvikne u osmercu: „Ha-ha-ha-ha, babo moja, ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa!“ Kad je bezobrazno nazvao babom, žena mu iz osvete poželi da što prije ode dole, makar se ne vratio, neka ga hajduci otruju, ali ništa ne reče. Feruz paša ne dođe do ključeva, ali je nekako dospio u tamnice: uze žižak, - zraka drkće na pašinom bledom licu, - zarđana brava škripnu - on se spusti u tamnicu. I tada nastupa horor, od kojeg smo drhtali svi u učionici, poemom podijeljeni na Srbe i Turke; to smo osjećali, tu podjelu, osjećamo je i sada. Činilo mi se da me dosadašnji prijatelji gledaju kao da sam pravi Feruz paša i da nema smisla da nešto objašnjavam. Neko od đaka je glasno recitirao: Uze žižak, - zraka drkće na pašinom bledom licu, - zarđana brava škripnu - on se spusti u tamnicu. U tamnici, lednoj stravi, gde jakrepe memla davi, gde se groze hladne guje kad se sete nekih muka, - onde sede tri kostura, tri kostura od hajduka. Ili sede, il' se samo Feruz-paši tako stvara, pred njima su na kamenu, ka na stolu, tri pehara. Progovara hajduk prvi: Evo, pašo, pehar krvi! Imao sam vernu ljubu - kad me pokri ova tama, ostala je jadna sama - nije sama... mač u ruci, pa povika: Gde ste, vuci? Tako stiže do tvog dvora, puče puška odozgora, probi srce jadne žene - evo pehar krvi njene! Krasno j' vino, puna j' čaša, - nazdravi mi, Feruz-paša! Sama s' ruka paši diže, sama noga kroči bliže. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša - a te kosti smejaše se... "Bog da prosti!" Progovara hajduk drugi: Kad sam dop'o ovog groba, pitala te majka moja: Pošto ćeš mi prodat roba? A ti reče: Tri tovara. A sirota majka stara znojila se danju, noću, nit je jela, nit je pila, dok krvavim nije znojem tri tovara izmučila. Kad ti sinoć blago dade, ti se, pašo, smejat stade: To je, bako, tek za hranu; tvoj je sinak junak bio, ako j' um'o kamen gristi, mora da se ugojio! Svisnula je majka moja - ovaj pehar pun je vina krvavoga njenog znoja! Krasno j' vino, puna j' čaša - nazdravi mi, Feruz-paša! Sama s' ruka paši diže, sama noga kroči blize, pehar popi, ciknu muka, ciknu paša - a te kosti smejaše se... "Bog da prosti!" Progovara hajduk treći: Kad sam dop'o ovih tmina, imao sam u gorici nedorasla, slaba sina. Htelo dete pušku dići, puška teška, slabe ruke, - poče jadno suze ronit što ne može u hajduke. Plakalo je, gladno, žedno što mu babo ovde trune, plakalo je, pa je svislo, - evo čaše suza pune! - Krasno j' vino, puna j' čaša, - nazdravi mi, Feruz-paša! Sama s' ruka paši diže, sama noga kroči blize, pehar popi, ciknu muka, mrtav pade do hajduka, mrtav pade - a te kosti smejaše se... "Bog da prosti!" |