Dok je Drine biće i krvi, jedna je od parola onih kojima neurolozi ne znaju dati dijagnozu. Dok je režisera i ideja koje on i slični nose u naramku na Drini će pored mosta biti i turpija. Ali nisu više devedesete... Veli Asim da se nasmijao zadnji put kad je majku obilazio pa mu komšija Milutin veli: “Ha Kusta viko, ha vo riko“. A Drina teče...

Možda i ne bi puno razmišljao o Višegradu da nije Asima, mog jarana, ili onog Nemanje, Emira ili kako se već zove sarajevski mutant. Možda i ne bi, realan sam. Da nije onog Andrić grada, ili onog krsta što sa visine gleda plahovitu Drinu, ili mosta. Eh, mosta. Šta bi sad rek’o Mehmed paša Sokolović?

Al’, hajmo redom.

Počelo je devedesetih. Veli Asim da ne želi zaboraviti četnička okupljanja, da ne želi zaboraviti kako su ga otjerale komšije, sa dvije kese i bebom u naramku, ne želi...
Pa onda rat, klanja, silovanja, bacanja sa mosta u Drinu, pa....

Pa onda ideja i realizacija režiserskog guznog crijeva od insana, taj famozni Andrićgrad.
Zvanično prezentiran kao kulturni centar, jedna vrsta etno sela, to čudo moralnog neukusa koji je gradila Nemanjina firma (vidi ovog čuda) „Lotika“.

Kuloari nisu potrebni da procijene nečiji karakter, ukus, izgled, inteligenciju,... ali su itekako prisutni.
Režiserov moral pun je kozmetičkih tretmana, „moderan“ tip koji voli sve što vole mladi.
Čim mu je propala ambicija da postane moderator javne sarajevske scene okrenuo se nečemu što mu je bilo strano (osim para), okrenuo se isto kao što se njegov otac Murat okreće u mezaru.
Postao je puž golaž, sa bukagijom oko mozga.
Nije postao novi Tito u Sarajevu, nije postrojio mangupsku gardu, „ađutanti“ okrenuše glavu na drugu stranu. Shvatio je to kao poniženje najvišeg reda, dresura sopstvenog grada nije uspjela, nije uspjelo čak ni ono placeno javljanje pocetkom rata, kada je „vapio“ da njegov grad granatiraju bijednici sa brda. Kod njega je sve za pare...
I tako se pridružio caru Lazaru.

Ma neka je...

Ne smeta to, njegov je izbor ali smeta ta osveta prema Sarajevu, prema Bosni, prema „Muji“...
Mislio je da će se žaliti za njim.

Udruženja filatelista, numizmatičara, kartofija, lovaca i ribolovaca, kolekcionari značaka i odlikovanja, oružja i nakita,... ostadoše nijemi.

Kostimiran kao mis Pigi usavršio je figure Veneris sa bratom iz Laktaša i pravac Višegrad...
Predstavljajući se kao obredna žrtva medijskim sadizmom praznovjernim je prodao ideju obucen u nošnju nacionalizma.
Oni koji pameti imaju (kao ubjedljiva manjina) provalili su ga shvativši da nema paragrafa u zakonu kojim se zabranjuje da bude gnjecava gnjida.
Priča se da je i krst iznad Višegrada njegova ideja.
Licencirani na mržnju uživaju u pogledu i na krst i na žrtve.
Nad Višegradom tamni oblaci. Kako li je zanoćiti Asimovoj majci?
Dok je Drine biće i krvi, jedna je od parola onih kojima neurolozi ne znaju dati dijagnozu.
Dok je režisera i ideja koje on i slični nose u naramku na Drini će pored mosta biti i turpija.
Ali nisu više devedesete...
Veli Asim da se nasmijao zadnji put kad je majku obilazio pa mu komšija Milutin veli: “Ha Kusta viko, ha vo riko“.
A Drina teče...