Fahrudin KLADNIČANIN: Časni sude, kao general Vojske Republike Srpske svjesno sam držao pod opsadom grad Sarajevo. Mi Srbi polažemo pravo na naše teritoije, koje su vekovima bile uzurpirane od strane okupatora. Dao sam jasna naređenja da se Sarajevo konstantno granatira, da se ispaljuju “plutoni” po gradu, svakodnevno, bez prekida, jer je to bilo od strateškog značaja. Dalje. Posebnim naređenjem, mojim snajperistima sam rekao da pucaju u sve što ide na dve noge, u meso da se bije.

Ja sam general Ratko Mladić, rođen sam 12. marta 1942. godine u opštini Kalinovik u Bosni i Hercegovini. Školovan sam na vojnoj akademiji Jugoslovenske narodne armije, nakon čega sam postao starješina u redovnom sastavu JNA / JA, a potom i u vojsci Republike Srpske.

Pažljivo sam sa svojim advokatskim timom pročitao optužnicu koja je podignuta protiv mene. Prije nego u par rečenica kažem ono što želim, ističem da za razliku od većine bivših haških optuženika i osuđenika, posebno onih koji su odigrali ključnu ulogu u raspadu Jugoslavije, ja priznajem Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju.

Časni sude, ja sam u periodu od 12. maja do 30. novembra 1995. godine učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj da trajno ukloni bosanske Muslimane sa teritorija na koje smo mi Srbi vekovima polagali pravo. Kao časni general, ništa nisam mogao da uradim sam, imao sam jasnu i preciznu podršku mojih prijatelja, saboraca, istomišljenika... Naš cilj je bio jasno definisan: stvaranje homogeno čistih srpskih područja. Iskoristiću ovu priliku da im danas u ovom časnom sudu uputim i javnu zahvalnost, mada oni znaju koliko ih ja volim i poštujem, neki od njih

Genocidne psine

danas nisu živi, što je velika šteta za Srbiju i srpski narod. Hvala Radovanu Karadžiću na strateškim odlukama koje su bile vezane za istrebljenje Muslimana, a koje je on odlučno donosio. Voljenoj Biljani Plavšić, koja je dokazala i naučno da su “muslimani genetski kvaran narod” čija neprikosnovena naučna tvrdnja je bila moja lična vodilja u većini akcija koje sam vodio. Takođe veliko hvala Mandiću, Stanišiću, Arkanu i njegovim Tigrovima, Škorpionima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je sve vreme bila uz nas, posebno dragom mi Vasliju Kačavendi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Dobrici, Koljeviću, mojoj prijateljici Ljiljani Bulatović i ostalima. Bez njih teško da bi mogli bilo šta da uradimo. Da, umalo da zaboravim, hvala i holandskom bataljonu.

Časni sude, kao general Vojske Republike Srpske svjesno sam držao pod opsadom grad Sarajevo. Mi Srbi polažemo pravo na naše teritoije, koje su vekovima bile uzurpirane od strane okupatora. Dao sam jasna naređenja da se Sarajevo konstantno granatira, da se ispaljuju “plutoni” po gradu, svakodnevno, bez prekida, jer je to bilo od strateškog značaja. Dalje. Posebnim naređenjem, mojim snajperistima sam rekao da pucaju u sve što ide na dve noge, u meso da se bije. Tamo gde je po našim saznanjima živelo srpsko stanovništvo, a bilo je Srba koji su ostali u opsednutom Sarajevu, ja sam ih poštedeo muka tako što sam izdao naredbu da se ta naselja granatiraju povremeno, jer je bilo njihovih komšija koji su Muslimani, a oni su bili naša meta. Saznao sam da je u toj našoj legitimnoj opsadi grada Sarajeva poginulo između 10.000 do 12.000 stanovnika od čega 1500 djece. To je cena rata. Sve vreme dok smo granatirali, mislio sam da ćemo najmanje 20.000 da ubijemo, ali preračunao sam se.

Časni sude, ja sam postupao po naređenju. Radovan Karadžić mi je naložio da u okviru “strateških ciljeva” moramo da očistimo od muslimanskog stanovništva enklave Srebrenicu i Žepu. Vojnički sam napravio plan realizacije ostvarenja tih strateških ciljeva. I mi smo jednostavno krenuli u čišćenje. To je bilo civilno stanovništvo, bez oružja. Ponavljam: civilno stanovništvo. Ni krivo ni dužno. Ali oni su bili Muslimani i njih je trebalo očistiti. Izdao sam naređenje da se odvajaju žene, deca i starci na jednoj, i muškarci iznad petnaest godina na drugoj strani. Svestan sam da je bilo promašaja, pa je i poneka žena ili dete zalutalo u ovu grupu muškaraca, ali to je bio jul mjesec, vrućina, tako da nemojte to zameriti, molim vas. Ove jadne žene i decu smo odvezli gore prema Tuzli, na Alijinu teritoriju; ovo drugo, što je bilo na levoj strani, kratko i jasno trebalo je da nestane sa lica zemlje. Moji verni i poslušni vojnici su prionuli na zadatak, ubijanje je trajalo svakodnevno, ja sam redovno dobijao izveštaje sa terena, i mogu vam reći da sam bio zadovoljan. Nekoliko hiljada smo smaknuli sa lica zemlje za par dana, to može retko koja vojska, a posebno naša, koja je u tom trenutku bila dosta oskudno vojno opremljena. Svestan sam da je ovo što se događalo u julu u Srebrenici istorijski trenutak i da je posle bune protiv dahija ovo prva prava osveta Turcima na prostorima koji su vekovima pripadali časnom srpskom narodu.

Časni sude, kao general Vojske Republike Srpske, ja, imenom i prezimenom Ratko Mladić, planirao sam, pripremao, omogućavao i sprovodio kampanju progona u Bosni i Hercegovini. Jasno i ponosito kažem da sam sprovodio genocidne radnje, putem uspostavljanja kontrole u opštinama gde su u većini živeli Muslimani. Napadao i razarao nesrpske gradove i sela, pljačkao, otimao sve što mi se moglo i htelo, ubijao i terorisao nesrpsko stanovništvo. U tim akcijama sam izdavao jasna naređenja da se nesrpsko življe podvrgava okrutnim i nečovečnim postupcima i uslovima koji uključuju: fizičko, psihičko i seksualno zlostavljanje u mojim logorima smrti. Takođe sam nesrpsko stanovništvo koristio kao živi štit na liniji fronta, deportovao i trajno uklanjao sve one koji se nisu povinovali volji Srba.

Sa ponosom ističem da sam počinio GENOCID u Srebrenici. Da sam odgovoran za sve gore navedeno. To je bila moja patriotska obaveza prema srpskom narodu. Zato sam se dobrovoljno predao Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Na to me obavezuju moj patriotizam i generalski čin. Jer, ja nisam bilo ko, ja sam general Ratko Mladić i to ceo svet zna!

Ruke spasa