Admir F. BEGANOVIĆ: Mislio sam da sam ‘95 došao na ostrvo slobode ali nisam. Ne u potpunosti. Jebeš i ovakav mir kad ti otimaju a ti gledaš, kad te lažu a ti slušaš kad ti pucaju u dostojanstvo a ti mirno stojiš i čekaš metak. Moralni pancir još uvijek odolijeva ali oni neće stati, znam to. Nije u pitanju samo „famozni trotoar“, već i otimačina, javna i legalna, tužilaštava, policija, propale firme i gladni radnici, ogromna administracija, „savjetnici“ i načelnici, sekretarice i seanse, hapšenja branilaca, lažni prvoborci, očajne majke, prodaja Bosne, montirani sudski procesi.....

Otvorih prozor. Prohladan vazduh šiba mi obraze, kiša je. Sjetih se rahmetli majke koja bi znala ružiti kada bi rekao da pada kiša.
„Ne pada, nije lišće da pada. To Gospodar spušta kišu, nafaku i milost na ljude, na svoje robove“ - znala je reći.
Osjeti se punoljetna jesen, bliži se zima. Dobih poruku od jarana, zove me na „otvaranje trotoara“.
„Zar te ja moram zvati? Zar nisi kao novinar dobio poziv?“ - zajebava me, znam.
Nazvah ga i rekoh mu da dodje na kafu u „Miris dunja“.
E, čuj....otvaranje trotoara...

Došao sam prije njega. I dok mi konobar donosi ‘ness’ razmišljam o „otvaranju“.
Političari su zaista divovi lukavstva, zmije suptilnosti, patološke drkadžije kojima su sexi oglasi, pored zajebavanja naroda, jedina razonoda.
Nama prošlost nije lekcija vec epizoda, budućnost nam nije ambicija već, po naredbi „ministarstva za pesimizam“, mračana strana dunjaluka...
Narod je dobio doživotnu negativnu ocjenu iz dokimologije. Zar zlo više može iznenaditi.
Neka moja tisina bude i moj odgovor....

....

Jaran je stigao, pricamo o „temi dana“.
Dok on drobi o aktuelnostima ni sam ne znam kako, meni na um padaju misli....o atentatima...
Nedavno je „krepo“ posljednji atetnator na Tita, negdje u Americi...
Ja se sjetih Tome Ereša zvanog Hakija, jednog od atentatora na Maršala. Uradio sam sa njim intervju, davno.
Ciljano ubojstvo, naručeno zbog osvete ili vojne operacije. Tad mi je Tomo pričao kako je glumio retardiranog momka i kako je bio prišao Titu na dvadesetak koraka i.... dobio je 14 godina robije.
Na Tita je pokušano preko dvadeset atentata ali se, naravno, krilo.
General Žeželj je u svojim memoarima napisao kako su Rusi bili najuporniji ali je svaki atentator vraćen u Rusiju u kovčegu. Staljin je „natjerao“ Broza da mu pošalje poruku:
- “Ne šalji više svoje ubice. Ako ja tebi budem slao iste, poslaću ti samo jednog jer neće biti potrebe da šaljem drugog“.



Historija bilježi mnogo atentata, mnogi su uspjeli, neki ne.
Cezar , Linkoln, Ferdinand, Raspućin, Stjepan Radić, Trocki, Gandi, Naser, Malkom X, Luther King, Kenedi, kralj Feisal, Sadat, Regan, papa, Palme, Mesić, Halilović, Leutar, Đinđić, Lenon...

Razmišljam zbog čega razmišljam o tome. i....
Buni mi se dostojanstvo, taj unutarnji zahtjev za vrednovanjem i poštovanjem, taj poriv da se tretiram kao čovjek a ne kao stvar.
Izvršen je još jedan atentat na dostojansvo svih nas.
Mislio sam da sam ‘95 došao na ostrvo slobode ali nisam. Ne u potpunosti. Jebeš i ovakav mir kad ti otimaju a ti gledaš, kad te lažu a ti slušaš kad ti pucaju u dostojanstvo a ti mirno stojiš i čekaš metak. Moralni pancir još uvijek odolijeva ali oni neće stati, znam to.
Nije u pitanju samo „famozni trotoar“, već i otimačina, javna i legalna, tužilaštava, policija, propale firme i gladni radnici, ogromna administracija, „savjetnici“ i načelnici, sekretarice i seanse, hapšenja branilaca, lažni prvoborci, očajne majke, prodaja Bosne, montirani sudski procesi.....
Povjerenje je postalo najopasniji luksuz.
Sicilija je igračka za Bosnu.
A narodu je izgleda fino. Bitno je da granate ne fijuču oko glave.
Fino mu je jer generalno šuti. Sporadični štrajkovi su postali exkluziva.
I dok se oprezno vraćam kući razmišljam šta će me dočekati na tv-u.
Možda večeras ništa ne bude. Ali bojim se onog (preko)sutra.
Možda neki novi atentat na naše dostojanstvo.
Ko će kome nego „svoj- svome“.
Ah .........